16.04.2007., ponedjeljak
Među donatorima nema srpskih bogataša
Beograd - Crveni krst Srbije, uz pomoć lokalnih samouprava svakodnevno nahrani 19.390 gladnih sugrađana, zbog čega se mesečno pripremi 367.667 toplih obroka, ali u našoj najstarijoj humanitarnoj organizaciji ukazuju da to nije dovoljno za sve kojima je takva pomoć potrebna. U Srbiji je sve veći broj siromašnih, a donacija je sve manje.
- Obroke u 58 opština doniraju Vlada Srbije, lokalne samouprave i norveški Crveni krst. Ima opština u kojima se preko leta prekida narodna kuhinja, jer korisnici prihvataju sezonske poslove, odlaze iz gradova u sela i tamo dobijaju i hranu. Čim se leto završi oni se vraćaju u narodne kuhinje - objašnjava za naš list Dragica Kljajić, stručni saradnik za socijalnu delatnost Crvenog krsta Srbije. Odabir siromašnih koji mogu da se hrane u narodnim kuhinjama je u nadležnosti tripartitne komisije koju čine Crveni krst, Skupština opštine i Centar za socijalni rad. Mnogi ispunjavaju kriterijume, ali samo deo njih dođe do obroka, zbog čega mnogi čekaju "ispod crte". Osoba kojoj se odobrava korišćenje narodne kuhinje, mora da bude korisnik socijalne pomoći, odnosno materijalnog obezbeđenja, da ima najnižu penziju, da živi u samohranim staračkim domaćinstvima, ili da pripada tzv. graničnim slučajevima.
Najviše korisnika Narodne kuhinje u Čačku
Najviše korisnika narodne kuhinje ima u Čačku, njih 800, u Novom Pazaru 700, koliko i u Smederevu, a po šest stotina najsiromašnijih koristi ovu pomoć u Bujanovcu, Paraćinu, Kraljevu, Kruševcu, Kragujevcu i Novom Sadu. U Sjenici, Kikindi i Subotici ima 500 korisnika, u Šapcu 50 više, Jagodini i Rumi ima po 450, za 50 manje u Staroj Pazovi, Doljevcu , Pirotu, Kuršumliji, Aranđelovcu i Bačkoj Topoli. Po tri stotine i 50 korisnika narodne kuhinje živi u Leskovcu, Tutinu, Topoli, za po 50 manje ima u Merošini, Vranju, Medveđi, Zaječaru, Prokuplju, Užicu, Požarevcu i Inđiji.
- Ove granične slučajeve imamo samo mi u Srbiji, jer je veliki broj onih koji zbog toga što imaju primanja, iako vrlo mala, ne mogu da ostvare socijalnu pomoć. To su slučajevi koji za svega dinar ili sto dinara, imaju viša primanja od onog što propisuje država. Komisija napravi crtu i oni ispod nje, čekaju na promene, da upadnu na nečije mesto. Retko neko odustaje, ali kada korisnik umre, crta se spusti niže - kaže Kljajićeva.
Svaki korisnik narodne kuhinje dobija obrok dnevno i to po pola litra kuvane hrane, i 300 grama hleba. Ovi obroci nemaju meso svakog dana, pa se tada kombinuju namirnice koje ga zamenjuju. Ovi ljudi presrećni su kada dobiju svoj dnevni obrok, ali se nimalo ne ljute kad Crveni krst na neko vreme prekine rad neke narodne kuhinje. Naprosto, znaju da već 15 godina dobijaju hranu ukoliko je ima, a kada je nema traže se donatori, koji se lakše nađu u inostranstvu nego u zemlji.
Dugogodišnje iskustvo zaposlenih u Crvenom krstu kazuje da je "u biti našeg naroda dobrota i osećajnost, i da će rado pomagati drugima u nevolji, ali ne i u novcu". Srbi najteže daju novac. Naši najveći bogataši nisu zebeleženi kao donatori Crvenog krsta za pomoć siromašnima, iako su neki od njih na svetskim listama milijardera.
- Prilikom utakmice Zvezda-Portugal, pošto navijači moraju da izbace metalni novac iz džepova, organizatori su pozvali nas iz Crvenog krsta da postavimo kasice. Do pooluvremena bilo je 42 hiljade dinara, ali su kase u VIP loži bile prazne. Pretpostavimo da su u VIP znali da se ne unosi metalni novac, ali niko nije zabranio da se ubacuje papirni. Tako je u Srbiji. A kada bi svako izdvojio po dinar mesečno, oni u rasejanju po evro, ne samo da u Srbiji niko ne bi bio gladan, nego bi pobedili i belu kugu koja nam već godinama preti. Ali naš narod će radije ponuditi teglu svog džema, svoju odeću, sendviče i slično. I tu najstaju problemi. Crveni krst podleže sanitarnoj inspekciji i ne možemo da uzmemo ništa što nema sertifikat o ispravnosti, a taj papir možete dobiti jedino od trgovaca ili proizvoćača. Teško je onda uzeti tu teglu džema, a još je teže vratiti je onome ko je doneo, jer to može da povredi, pa i naljuti darodavca. S druge strane, inspekcija je opravdana, jer se za 15 godina niko nije razboleo zbog neispravne hrane - objašnjava Kljajićeva.
Po njenim rečima, redovni donatori su uglavnom predstavništva stranih firmi u Beogradu. Univer Beograd nedavno je pomogao sa 250 tona margarina. Erste banka je, umesto novca, od dužnika dobila garderobu i donela je Crvenom krstu. Kažu, u njihovoj zemlji je to uobičajena praksa. V. D.
izvor: Danas
|
- 16:41 -
Komentari (6) -
Isprintaj -
#
25.01.2007., četvrtak
Jedanaesti april bivšeg ministra
WED, 17 APR 2002 08:03:24 GMT
Samoubojstvo ispred Skupštine
Jedanaesti april bivšeg ministra
Samoubojstvo Vlajka Stojiljkovića socijalisti i radikali tretiraju kao što su i do sada tretirali sve nesreće i tragedije u čijoj osnovi leži njihova politika dobrovoljnog davanja tuđe krvi
AIM,Beograd,17.4.2002.
Ispred Skupštine SR Jugoslavije, odjeknuo je 11. aprila u 19.07 sati hitac. Poslanik Socijalističke partije Srbije (SPS) u Vijeću republika i bivši ministar unutrašnjih poslova u Vladi Srbije od 1997. do 2000 - Vlajko Stojiljković - stropoštao se pored ulaza u parlament; u lokvi krvi ležala je "bereta 92". Tog istog dana, nekoliko sati ranije, usvojila su oba skupštinska doma Zakon o suradnji sa Haškim tribunalom. Ovaj akt se odnosio i na samog Stojiljkovića: njega je teretila tzv. Kosovska optužnica i već je uveliko bio viđen kao čovjek koji će se za nekoliko dana obreti u Ševeningenu.
Vijest o samoubojstvu jednog od najbližih suradnika Slobodana Miloševića, munjevito se proširila.Ispred zgrade Skupštine brzo se okupilo stotinjak pristalica socijalista i radikala. Kada je utihnulo sakndiranje "Utaše, ustaše" i "Ubice, ubice" poslanik Srpske radikalne stranke (SRS) i nekadašnji Stojiljkovićev kolega iz republičke Vlade Alekandar Vučić, pročitao je oproštajno pismo koji je ovaj nekoliko trenutaka prije nego što će potegnuti obarač, predao također radikalskom poslaniku Filipu Stojanoviću.
"Ovim činom poslanika Veća republika u Saveznoj skupštini izražavam protest protiv pripadnika marionetske aktuelne vlasti DOS i crnogorske Koalicije za Jugoslaviju, zbog razbijanja SR Jugoslavije uz učešće najvećeg neprijatelja našeg naroda Havijera Solane, bezobzirnog gaženja ustava i zakona ove zemlje, vođenja politike izdaje i kapitulacije, gubljenja nacionalnog dostojanstva, uništavanja nacionalne ekonomije i dovođenja građana u socijalnu bedu", napisao je vlastoručno Stojiljković. "Za svoju smrt smatram odgovornim i direktno optužujem - Zorana Đinđića, Vojislava Koštunicu, Dušana Mihajlovića, Vladana Batića, Miroljuba Labusa, Dragoljuba Mićunovića, Predraga Bulatovića, Srđu Božovića i Dragišu Pešića. Građani rodoljubi ove zemlje znaće kako da me osvete".
Riječ je bila samo o početku onog što će uslijediti.
Socijalisti i radikali istog sekunda započeli su kampanju optuživanja aktulne vlasti za trgovinu ljudima, izdaju i proglašavanje Stojiljkovićevog gesta za herojski i patriotski čin. Priznali su istodobno, da je bivši ministar unutrašnjih poslova već duže vrijeme govorio što namjerava učiniti, upućivao im oproštajna pisma i, uopće, jasno stavljao na znanje da se "živ ne neće predati Haškom sudu". Navodno, nisu ga uzimali za ozbiljno, ali kako su naglašavali, kada postoji čvrsta riješenost da se počini samoubojstvo kao politički čin, ne postoji način da se ono spriječi.
No, neku vrstu nekrofilne sladostrasti nisu mogli sakriti sve i da su htjeli. Stojiljkovićevo samoubojstvo njegova partija i radikali tretiraju kao što su i do sada tretirali sve nesreće i tragedije u čijoj osnovi leži njihova politika dobrovoljlnog davanja tuđe krvi. Kroz najbesprizorniju demagogiju dakle, trgovinu tuđom mukom i grabljenje pozicija kakve god da jesu. Da riječi odgovornost i suosjećanje ne postoje u vokabulara SPS-a svjedoči i činjenica da dan pošto je Stojiljković pucao u sebe, nije otkazan sastanak Izvršnog odbora na kome je donesena odluka o smjenjivanju šefa poslaničke grupe socijalista u Skupštini Srbije Branislava Ivkovića. Za ovu partiju, ova smrt ne predstavlja ništa više do još jednog pokušaja da se aktulna vlast prokaže kao "izdajnička" i stekne kakav - takav poen u glasačkom tijelu.
Demokratska opozicija Srbije (DOS) uzvratila je ocjenom da se radi o postupku čovjeka koji se nije mogao suočiti sa osobnom odgovornošću i licemjerju njegovih političkih drugova. Ipak, samoubojstavo Vlajka Stojiljkovića, proizvelo je u javnosti neki metalni okus. Inzistiranje da su izručivanja Tribunalu neminovnost da zemlja ne bi ponovo dopala sankcija, odnosno cjepidlačenje i otezanje kako se ne bi narušio "patriotski" imidž, a oboje bez stvarnog i otvorenog suočavanja sa činjenicama zbog kojih su ti ljudi optuženi, stvorili su u dobrom dijelu javnosti dojam da je u osnovi svega unutrašnjopolitički obračun i stranačko jajarenje.
Obraćanje javnosti predsjednika SR Jugoslavije i Demokratske stranke Srbije (DSS) Vojislava Koštunica nije smanjilo nelagodnost: Koštunica je rekao da je odgovornost opća - sadašnje vlasti zato što na vrijeme nije pravno regulirala odnose sa Tribunalom, bivše vlasti zato što je njena politika dovela državu u situaciju u kojoj se nalazi, ali i međunarodne zajednice zato što neprestalono postavlja uvjete i vrši pritiske - te pozvao na prestanak stranačkih optuživanja i utvrđivanja minimuma nacionalnog interesa.
Par riječi o Vlajku Stojiljkoviću koji je na medicinskim apartima Kliničkog bolničkog centra proveo od 19. 20 sati, 11. aprila do 21.30 sati, 13. aprila kada u lječnici konstatirali smrt. Istog datuma kada je uperio pištolj u sljepočnicu, ubijen je prije pet godina načelnik javne bezbjednosti i vršilac dužnosti ministra unutrašnjih poslova, policijski general pukovnik Radovan Stojičić Badža. Na posljednjoj funkciji Stojičić je bio nekoliko poljednjih mjeseci pred smrt jer se SPS i Jugoslovenska levica (JUL) nisu mogli dogovoriti oko ovog krajnje važnog i osjetljivog resora. Stojiljković je tada postao ministar: pričalo se da je odlučujuće bilo to što je bio blizak sa bračnim parom Slobodanom Miloševićem i Mirjanom Marković i što je, kao i oni, iz Požarevca; konkretno - rodio se u obližnjem selu Mala Krsna 1937. Sa Stojiljkovićem na čelu, MUP Srbije je nastavio kao i do tada: organizirani kriminal je cvao, policajci su ratovali na Kosovu i prebijali mirne demonstrante u Beogradu, a profesionalna i naručena ubojstava ostala su stvar svakodnevnice.
U toku NATO bombardiranja, 11. aprila 1999. i danas nepoznate ubojice, poslije nezabilježenog linča u tadašnjim režimskim medijima, ubili su vlasnika nedjelnog lista "Evropljanin" i dnevnog lista "Dnevni telegraf", Slavka Ćuruviju. Stojiljković i njegovi podređeni nisu se previše uzbudili: pripadnici Resora državne bezbjednosti (RDB) pratili su Ćuruviju na sam dan ubojstva i bili su povučeni svega nekoliko minuta prije nego što će zločin biti izvršen. Uostalom, MUP je u posljednjoj godini Stojiljkovićevog ministrovanja postao direktno sretstvo za političku represiju. Dovoljno je samo prisjetiti se na hiljada privođenja mladića i djevojaka iz Otpora.
Poslije Petog oktobra za Stojiljkovića je nastupio težak period. U partiji u mu prebacivali nesposobnost da na vrijeme osujeti "izdaju" u policiji i spriječi demonstracije koje su označile kraj Miloševićevom režimu. Zabilježeno je i da "čuvari" Miloševića, dok mu se pripremalo hapšenje, nisu htjeli Stojiljkovića među sobom - što sada da čuva Slobu, kad ga nije sačuvao onda kada je trebalo, govorili su. Poseban udarac predstavljalo je objelodanjivanja "slučaja hladnjača". Sadašnji ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović, obnarodovao je da je nađen dokument pod nazivom "Dubina II" po kojem je odluka da se pobijeni Albanci na Kosovu prebacuju u Srbiju i tu u tajnosti sahrane u masovnim grobnicama ili prosto bace u Dunav, donesena na sastanku na kom su pored Miloševića, prisustvovali Stojiljković i drugi tadašnji i, po svoj prilici, sadašnji visoki funkcioneri MUP-a. Ovo je i te kako promjenilo svijetlo angažiranja policije na Kosovu kojom se bivši režim toliko dičio i otvorilo cijeli niz drugih pitanja na koje se odgovori traže upravo u Hagu.
Konačno, čitav jedan svijet pravljen po mjeri SPS-a je nestao, a sama stranka se našla u vrtlogu osipanja, frakcijskih borbi i posvemašnje bezidejnosti. Osim savjeta - bolje se ubiti, nego živ otići u Hag - i nastavljanja verbalnog rata protiv cijelog svijeta i domaće "marionetke vlasti", socijalisti ništa drugo nisu imali ponuditi ni svojim članovima ni javnosti. A Stojiljković ni za kakav drugi svijet nije znao, niti mu dopuštao pravo na postojanje isto kao i njegov predhodnik na funkciji minitra unutrašnjih poslova Zoran Sokolović, koji se također ubio nekoliko mjeseci poslije Petog oktobra.
Uz svo ljudsko razumjevanje tragedije, ovo je samoubojstvo još jedna od onih nepotrebnih i bemislenih smrti, toliko brojnih i toliko karakterističnih za Miloševićev režim čiji je jedan od nosilaca bio i sam Vlajko Stojiljković.
Filip Švarm (AIM)
|
- 21:23 -
Komentari (5) -
Isprintaj -
#
15.01.2007., ponedjeljak
odlazak zajecarskog kadra
Politika
Vreme broj 527, 8. februar 2001.
Smrt Zorana Sokolovića
Odlazak najvernijeg druga
Zoran Sokolović bio je Slobodanu Miloševiću ono što je Ranković bio Titu – onoliko koliko je to uporedivo to jest. Punih deset godina za Slobodanov račun pokrivao je sektor unutrašnjih poslova, a služio mu je i kao poverljivi delegat za rešavanje unutarpartijskih problema. Kao savetnik za kadrove zaslužan je za stvaranje istočno-srbijanske mafije koja je drmala Srbijom tokom trinaest dugih godina
U utorak 6. februara, oko osam sati uveče, na lokalitetu Lepena (8 km od Knjaževca) pronađen je mrtav Zoran Sokolović, donedavno savezni ministar unutrašnjih poslova. Sokolović je pronađen u svom voćnjaku, u terenskom vozilu "lada niva", sa povredom od vatrenog oružja na glavi i sa pištoljem u ruci; kažu da je vozilo bilo zaključano. Ekipa kriminalističkih tehničara iste je noći upućena iz Beograda na uviđaj. Očekuje se da će balističko veštačenje i test parafinske rukavice potvrditi pretpostavku o samoubistvu. Tako se završio životni put jedne od zanimljivijih ličnosti Miloševićevog režima.
Na srbijanskoj političkoj sceni Zoran Sokolović pojavljuje se kao značajniji lik tokom kampanje za pripremu istorijske Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Taj zaječarski kadar sa očuvanim zavičajnim naglaskom i nepopravljivim mekim "tj" bio je tada jedan od sekretara CK-a, zadužen za istočnu Srbiju. Tako se i istakao u pakovanju ishoda Osme sednice, kada je Milošević izgurao sa političke scene Ivana Stambolića i njegovu ekipu. Metod je ostao zapamćen u istoriji političkog života Srbije zbog podlosti: Milošević i njegova ekipa tada su isfabrikovali stotine "pozdravnih telegrama" i organizovali neviđenu medijsku hajku.
U poslednjoj komunističkoj skupštini Srbije Zoran Sokolović postao je predsednik, da bi ga – posle martovske krize 1991, kada je morao da žrtvuje Radmila Bogdanovića – Milošević postavio za ministra unutrašnjih poslova Srbije. Na tom mestu Sokolović je disciplinovano sedeo sve do početka 1997, kada ga je premestilo za saveznog ministra unutrašnjih poslova. Za njegovog mandata na čelu MUP-a srbijanska je policija pretvorena u armiju građanskog rata, preplavljena je dubinskom korupcijom, pomešala se sa organizovanim kriminalom i uopšte je upropašćena. Za njegovog mandata srbijanska policija ratovala je u Hrvatskoj i Bosni; za njegovog mandata desile su se desetine nerasvetljenih ubistava, zaključno sa ubistvom njegovog sopstvenog zamenika gen. Stojičića. Policajci kažu da se Sokolović nije preterano mešao u svoj resor; operativno su MUP vodili Badža Stojičić po liniji javne i Jovica Stanišić po liniji državne bezbednosti; Sokolović je Miloševiću garantovao opštu kontrolu nad Službom i jednom godišnje obrazlagao budžet MUP-a pred parlamentom. Načelnici javne i državne bezbednosti operativno su opštili sa Miloševićem neposredno, mimo ministra.
Sokolović, kažu policajci, nije bio preterano srećan na čelu MUP-a, i to ponekad nije ni krio. Verovatno zbog toga Milošević ga 1997. postavlja za saveznog ministra unutrašnjih poslova. Ima, međutim, indicija da je u sklopu kampanje protiv Mila Đukanovića savezna policija trebalo da bude reorganizovana, ojačana i uopšte ponovo oživljena posle praktične marginalizacije iz 1992. Srbijanski ministar postaje Vlajko Stojiljković, takođe pripadnik istočnosrbijanske ekipe. Ispalo je da od savezne policije ništa neće biti, pa je Sokolović u miru božjem i bez nekog važnog posla dočekao kraj Miloševićevog režima. Za svog mandata u saveznom MUP-u jedva da se i pojavljivao u javnosti. Zoran Anđelković Baki kaže da se uglavnom bavio sađenjem voćnjaka u Lepeni kod Knjaževca. U nekim novinama kažu da je bio i teško bolestan, pa se to navodi kao mogući razlog za samoubistvo. Baki Anđelković, međutim, iskoristio je priliku da Zorana Sokolovića proglasi za žrtvu "revanšizma" nove vlasti: k'o biva toliko se sekirao zbog hajke na svoje partijske drugove da je na kraju digao ruku na sebe. Bilo kako bilo, Zoran Sokolović barem neće morati da se pojavljuje pred raznim komisijama za istinu, kojima bi, uostalom, imao šta da ispriča. On je otišao na onaj poslednji i najvažniji informativni razgovor koji nas sve čeka.
Miloš Vasić
|
- 22:21 -
Komentari (6) -
Isprintaj -
#
23.08.2006., srijeda
PEDERČINE JEDNE!
Samo još da kažem ovo:
u prijateljski nastrojenoj Pravoslavnoj srbiji i prepodobnoj turističkoj destinaciji, nikad se ne bi dogodilo da neko nekom unosi stražnjicu u lice.
To je postupak nekih izopačenih degenerika.
Bože pomozi!
23. avgust 2006.
Gej šok na Hvaru
Golotinja ispred katedrale u Hvaru, muški striptiz na ulici i fotografisanje golih stražnjica nasred ulice obeležili su početak nedelje homoseksualaca u gradu Hvaru i šokirali domaćine i ostale turiste, piše zagrebački Večernji list.
Manifestacija, koja je uz različita reagovanja javnosti u Hrvatskoj najavljena prošle nedelje, počela je u ponedeljak u Hvaru, pošto je putem nekoliko turističkih agencija, koje deluju i van Hrvatske, taj gradić na istoimenom ostrvu počeo da se reklamira kao prijateljski nastrojen prema homoseksualcima.
Večernji list piše da je već prvog dana kontroverzne gej nedelje grupa nepoznatih mladića homoseksualne orijentacije izazvala incident i javnu sablazan stanovnika gradića i njihovih gostiju u kafe baru "Cimer Fraj" u centru Hvara. Prema pisanju lista, ta grupa mladića je počela u ulici ispred kafića da se svlači, jedan drugome unose stražnjice u lice i fotografišu celu akciju koja je njima bila vrlo zabavna, ali je zgrozila i šokirala ostale goste.
Vlasnik kafića Jugo Dumančić, koji se javno izjasnio kao prijateljski nastrojen prema homoseksualcima, smatrao je takvo ponašanje preterano razuzdanim, pa je ugasio muziku u lokalu, a nepristojne goste fizički oterao. "Nezadovoljni što im je gazda upropastio zabavu, momci su se uputili prema hvarskoj pjaci preko koje su 'promarširali' u grupnom zagrljaju", piše list. Taj prizor je šokirao ostale goste, kao i prizor mladića koji je potpuno nag šetao ispred glavne gradske katedrale.
Jedan od organizatora gej nedelje, mladić koji je naveden samo kao Eduardo, rekao je za Večernji list da je užasnut prizorom golog muškarca ispred katedrale i odlučno je demantovao ikakvu vezu sa grupom homoseksualaca koja je organizovano stigla na Hvar. Od incidenta se ogradila i Evelion Biro iz francuske agencije Happy Gay Hollidays. Ona je rekla da su nemile scene najverovatnije izazvali homoseksualci turisti koji su, privučeni medijskim napisima o Hvaru kao poželjnom odredištu homoseksualaca, ove godine u sopstvenom aranžmanu posetili to ostrvo.
Direktorka Turističke zajednice grada Hvara Tanja Miličić za Večernji list je rekla da o tim incidentima, ali i reklamiranju Hvara kao poželjne gej destinacije, ne želi da govori. Ona je dodala da će TZ Hvar "na kraju turističke sezone proceniti rezultate i odlučiti u kojem će se smeru kretati hvarski turizam".(Beta)
|
- 22:47 -
Komentari (3) -
Isprintaj -
#
28.05.2006., nedjelja
Popovi lopovi
januar 2004.
HRISTOS SE RODI, OVO JE PLJAČKA
Lopovi maskirani u sveštenike opljačkali ekspozituru Rajfajzen banke u Zemunu
BEOGRAD - Beogradska policija na tragu je trojici razbojnika koji su u četvrtak prerušeni u sveštenike i uz povike "Hristos se rodi, ovo je pljačka" orobili ekspozituru "Rajfajzen banke" u Zemunu i odneli oko 100.000 evra, 4.000.000 dinara, 20.000 dolara i 11 švajcarskih franaka, saznaje Kurir iz izvora bliskih SUP-u.
Policija je identifikovala razbojnike na osnovu video-zapisa. Razbojnici su posle pljačke pokupili iz banke tri video-kasete na kojima je bilo zabeleženo sve što se tog dana u ekspozituri događalo, ali verovatno nisu saznali da je cela pljačka snimljena na četvrtoj kaseti na osnovu koje ih je policija i identifikovala.
Pljačka se dogodila oko 17 sati kada su trojica mladića, maskirani u sveštenike, u mantijama i sa bradama upali u prostorije ekspoziture u Glavnoj ulici 13 u Zemunu. Kada su ušli u banku, izvadili su ispod mantija duge cevi, razoružali radnika obezbeđenja i, uz pretnju da će pucati, zatražili pare. U tom trenutku u banci je bilo devet radnika i jedan klijent.
Preplašenim službenicima prislonili su pušku na glavu preteći im da će ih ubiti. Kada su pronašli sef, izvadili su pare i stavili ih u džakove. Na izlasku iz banke zaboravili su da ponesu i svešteničke kape koje su im poslužile za kamuflažu. Iako je u tom trenutku na ulici bilo više ljudi, razbojnici su neometano uspeli da pobegnu, i to peške, mada se pretpostavlja da ih je u jednoj od sporednih ulica u centru Zemuna čekao četvrti saučesnik u automobilu.
Inače, samo jedan dan posle ove neviđene pljačke, prve u novoj 2004. godini, ekspozitura u Zemunu je normalno radila kao da se prethodnog dana ništa nije desilo. Šalterske službenice su sa osmehom i ljubazno primale klijente, i kako smo saznali, broj stranaka bio je uobičajen. S obzirom na to da je istraga u toku, zaposleni u "Rajfajzen banci" juče nisu mogli da kažu nikakve nove detalje vezane za pljačku.
Prve informacije, da su razbojnici posle pljačke bežali Glavnom ulicom sudarajući se sa prolaznicima, demantovali su u petak ulični prodavci, koji na improvizovanim tezgama prodaju na samo desetak metara od banke. Oni kažu da nisu videli lopove u mantijama kako trče tom ulicom i da su, najverovatnije, pobegli nekom od sporednih uličica. Kažu da se samo nekoliko minuta posle razbojništva pročulo da je banka opljačkana, ali da lopove nisu videli. Nisu viđeni ni u Bežanijskoj ulici, u kojoj je posle pola sata policija pronašla bačene mantije i lažne brade.
Iako je u pitanju spektakularna pljačka, i kada se radi o vrednosti "plena" ali i po načinu na koji je izvedena, "sveštenici" su tokom razbojništva napravili nekoliko pehova i za sobom stavili mnogo tragova, koji su policiji omogućili da im već posle nepuna 24 sata uđu u trag.
izvor: Kurir
|
- 23:27 -
Komentari (2) -
Isprintaj -
#
18.05.2006., četvrtak
Jacques Lacarriere: Homoseksualnost na Svetoj gori
Odlomak iz putopisa ''Grčko leto''
Među najjasnija sećanja koja su mi ostala sa Svete gore spadaju mirisi. Atoski manastiri imaju poseban, težak i raskošan miris, kojeg čini raznolika i promenjiva mirisna mešavina: od tamjana, iz kuhinje - i zahoda. Ovi mirisi nemaju po sebi ništa posebno, ali je njihov spoj, njihova blizina ono što iznenađuje nenaviknuti gradski nos. Najjači je, zapravo, miris nužnika. To su jednostavne ''kućice'' podignute iznad kakve uvale, sa kesonom od drveta, na kojem postoji rupa, i njihovo mesto se lako pogađa po mirisu, koji se svuda širi, ponekad sve do crkve. Na tim mestima izuzetno produvava, i to pričinjava muku da se stigne do cilja iznad ovog pretećeg, zlobnim vazdušnim kovitlacem napunjenog udubljenja '' vazdušnim kovitlacem koji odjednom odnese uvis papir koji bezuspešno pokušava da se zaustavi. Privučeni ovim darom što pada s neba, galebovi prave direktno ispod zahoda zaglušujuću buku. Jednostavna daska odvaja posebne kabine, ali ne i zvukove. Analni stid je ovde nepoznat. Muzika tela očigledno ne smeta nikome, čini se pre da svakog oduševljava. 
Nakon ovog mirisa dolazi onaj iz kuhinje. Na Atosu se mnogo prže krompiri, patlidžani, krastavci, paradajzi, i ovi mirisi ispunjavaju hodnike ksenona. Što se bliže neko približava kuhinji, to jasnije nadvladuje sve druge fina i privlacna aroma mastike, koja se gostima neprekidno nudi.
Za vreme liturgijskih obreda, monasi uvek upotrebljavaju tamjan. Ima ga svake vrste - u prahu, u zrnastom obliku, ali većinom u obliku smole koja otače sa određenih vrsta drveća: pistacije, smrdljike i izmirne. Smola sa ove poslednje, koja se i najčešće upotrebljava, zove se mosholivano. U Grčkoj se može takođe naći (ali na Svetoj gori sam ga retko video) tamjan uvezen iz Indije ili Arabije 'od rastegljive smole, šafrana, sandalovine. Sa mirisom tamjana, meša se miris iz uljanih kandila. Ona gore dan i noć ispred ikonostasa i pred određenim ikonama, uz pomoć fitilja koji obično pliva u jeftinom ulju od sezamovog i konopljevog semena. Samo Hristos i Bogorodica imaju pravo na kandila sa maslinovim uljem. Svi ovi aromatični, opojni mirisi neprestano prodiru u zidove i kamenje crkve i nakon izvesnog vremena uzrokuju jednu vrstu vrtoglavice, jedan lak zanos koji po sebi nije škodljiv.
Sećam se takođe određenih zvukova sa Svete gore. Najkarakterističniji je simandro (klepalo). Ovaj instrument je zapravo grubo izrezana četvoroivična drvena ploča (neka simandra su masivna, neka izdubljena) po kojoj se ritmički udara nekom vrstom čekića da bi se najavio početak službe. Upotreba simandra je jako stara i zadržala se do današnjeg dana, njega zvono nikada nije zamenilo. Neka od ovih teških i masivnih simandara se kače u porti crkve. Ona daju tup, prigušen zvuk, koji - reflektujući se kroz zidove - može da se čuje u celom manastiru, i u stanju je čak da spavača probudi usred noći.
Svakodnevni zvukovi na Atosu nisu zapravo ništa posebno, pa ipak to nisu obični zvukovi zapadnjačkog manastira ili nekog sela. Ovde nedostaju glasovi životinja ženskog pola. Sva vika koja se čuje, potiče od bića muškog pola: magarčevo njakanje, njištanje mazge i ljudski glasovi, sve su to muški zvuci. Ovi glasovi i tonovi vladaju čitavim prepodnevom, a uoči popodneva umiruju se. Monasi se povlače u svoje ćelije na popodnevni počinak, svetovna radna snaga se ispruža u hladovini. Jedino dizel-motor čamca narušava ponekad svojim dvotaktom mir mora. Ništa i niko se ne miče sve do večernjeg, koje označava simandro.
Sećam se jednog posebnog doživljaja što se odigrao u ovim nesnosno vrućim satima, u manastiru Iviron. Došao sam iz Kareje, odakle sam krenuo oko podneva i oko pola tri, kada sam stigao u manastir, svi su već bili na počinku. Prazno dvorište je blještalo na suncu, ništa živo se nije micalo. Ispužio sam se na kamenoj ploči u hladu trema, u čijoj svežini i monasi rado sede. Utom ugledah crnu senku na drugom kraju dvorišta koja mi daje znak da dolazi ka meni. To je bio monah, postariji i dostojanstvenog nastupa. Izgledalo je da je bio iznenađen što je me je ugledao samog. ''Ukoliko niste umorni'', reče, ''mogli bismo zajedno da obiđemo manastir do kraja popodnevnog odmora. Možemo krenuti od pirga''. Iako sam bio prilično umoran, prihvatio sam ponudu kako ga ne bih uvredio, te krenuh za njim u pravcu dvorišta. Ispred pirga, zastao je i propustio me da prođem prvi. Nakon blještavog svetla na otvorenom, unutra nisam mogao da vidim ni korak ispred. Pipajući našao sam izuzetno strme, zavojite stepenice. Počeo sam da se penjem, pazeći da se ne spotaknem o stepenike. Monah me je sledio. Ali zašto je tako dahtao? Uskoro je stigao odgovor. Nisam bio odmakao ni tri stepenika, kada se on doslovno bacio na mene, pokušavajući da me poljubi. Došlo je do neme borbe u tami, sa stisnutim usnama, bez ijedne reči. Konačno sam se otrgnuo, pojurio nagore i sklonio se na poluotvoreni balkon kule. Pratio me je, došao do mene i počeo, glasom turističkog vodiča, da mi priča o istoriji i lepoti manastira. Jesam li ja to samo sanjao? Bio je uzdisao još i pri pomisli da me pribije na stepenicama u pirgu, a sada govori ozbiljnim glasom o jednoj čudotvornoj ikoni koja je navodno više puta napuštala manastir, da bi se posle potpuno sama pojavljivala na porti manastira! Jednom rukom mi je pokazivao to mesto, drugom je hteo iznova da me obavije. Pošto sam ustuknuo, nije više insistirao na svojoj želji. Na povratku, insistirao sam da se spušta niz stepenice ispred mene. Oklevao je, ali je na to ipak, rezignirano, pristao. Na izlasku iz kule stavio je ruku na srce i ceremonijalno se poklonio.
***
U toku moje tri posete Atosu, slučajevi ove vrste ponavljali su se više puta. Nisu se svi završavali ovako jednostavno. Ali sa rastućim iskustvom učio sam da budem doduše ne nepoverljiv, ali obazriviji. Kada sam na osnovu raznih znakova, koji su retko varali, slutio nastupajući napad, pokušavao sam disketno da umaknem. Jedan jedini put sopstveni instinkt me je isuviše kasno upozorio. Moram reći da je monah koji je bio u pitanju, odavno bio prevalio šezdesetu. Osim toga, nosio je dugu, belu bradu kao u patrijarha, koja ga je još činila nekako sličnim Karlu Marksu. Nije mi uopšte padalo na pamet, dok sam razgovarao sa njim u njegovoj keliji, da pretpostavim namere koje su mu sigurno prolazile kroz glavu. Te godine sam počeo da slikam akvarele i radi toga sam nosio slikarski pribor sa sobom. Kako je ovaj monah bio ikonopisac, na dan mog odlaska zamolio me da mu pokažem svoje radove. Pričali smo već podugo, kada je njegovo disanje iznenada postalo ubrzano, a lice mu se ukočilo. Mislio sam da mu nije dobro i ustao da pozovem nekoga za pomoć. Pritom sam mu uhvatio pogled. Želja je na ovom licu nalik patrijarhu doslovno izmenila svaki izraz, naprćio je usne i pokazao tako tragičnu masku, da sam ostao kao ukočen. Sručio se na mene i ljubio me tako žustro u usta, da sam sav pribor bacio. Branio sam se gotovo svom svojom snagom, ne želeći, naravno, da ga povredim. Konačno, uspeo sam da se oslobodim njegovog lepljivog zagrljaja, pokupio svoje četkice i rasute listove po sobi i izašao napolje, bez osvrtanja. Pošto sam zatvorio vrata, čuo sam prigušene zvukove: ''Karl Marks'' je plakao kao dete!
***
Već je toliko toga neukusnog o homoseksualnosti svetogorskih monaha napisano, da nemam niti volje, niti osećam potrebu da se na ovoj temi duže zadržavam. Danas mi se ti događaji, čija sam žrtva bio, čine, a činili su mi se čak i tada, pre burleskni nego šokantni. Neke sam čak sa saosećanjem zadržao u pamćenju, tako jako sam osećao kod nekih monaha teskobu i unutrašnju borbu. I ako o ovim događajima uopšte govorim, to je stoga što su prilikom svakog boravka na Svetoj gori, bili deo mog iskustva. Ovim slučajevima, uzgred, imam da zahvalim, nakon što se situacija razjasnila, što sam uopšte mogao sa pojedinim monasima da o ovoj temi vodim otvorene razgovore, na primer sa arhondarom (hôtelier) jednog manastira u kojem sam uvek odsedao za vreme svog boravka na Svetoj gori, i koji je jednom usred noći pokušao da provali vrata moje sobe. Jasno sam mu dao do znanja da nema čemu da se nada, i stvar je bila na taj način sređena. Sledećeg jutra je izgledao toliko postiđen, da sam mu, kako bi ga obodrio, obećao da o tome niko neće ništa saznati. Od tog dana bili smo dobri prijatelji. Kada sam se posle kraćeg vremena vratio u manastir, video sam da se utešio: izabrao je za partnera jednog izazovnog iskušenika koji mu je pomagao pri svakodnevnim obavezama. Nikad mi nije otvoreno priznao svoj liaison, ali jednog dana, kada sam sedeo u kuhinji i jeo, klimnuo mi je bradom u pravcu efeba, koji je prao sudove, i namignuo mi tako da sam odmah sve razumeo. Kad sam, međutim, nakon godinu dana ponovo svratio u taj manastir, atmosfera je bila potpuno izmenjena. Bio je početak oktobra i shvatio sam da je berba grožda bila fatalna za njegovu ljubav. Taj iskušenik se zaljubio u jednog mladog monaha koji je došao u berbu i nije hteo više ništa da ima sa ''starim'', kako je zvao arhondara. Ovaj je, pak, odavao tužan pogled. Nije više jeo, nije spavao i provodio je vreme pijući rakiju. Mora da su se među njima odigrale neprijatne scene, jer nakon kraćeg vremena iskušenik je dobio dozvolu da napusti manastir i ode u drugi. Uzgred, iskušenika sam video ponovo kada sam posetio taj manastir. Ali u mom prisustvu se stideo i očigledno me izbegavao. Tada mi je bilo jasno koliko sam bio slep, za vreme prvog putovanja, za skrovite drame, za strast koja se u tami kelija odvijala. Takve drame, međutim, nisu proživljavali svi parovi, jer neki podsećaju po svojoj običnosti na dugovečne, stabilne heteroseksualne bračne parove.
Jedan od monaha sa kojim sam jednog dana otvoreno o ovim problemima razgovarao bio je kultivisan čovek, bibliotekar u jednom od najznačajnijih atoskih manastira. Studirao je filozofiju u Francuskoj pre nego što se vratio u Grčku i tek u kasnim godinama došao je na Svetu goru. Nije izgledao uopšte iznenađen kada sam mu prepričao svoje doživljaje. ''Postoji homoseksualnost na Svetoj gori'', smireno mi je govorio. ''Ne pomaže ništa ako se oci pred tim zatvaraju. Ali bilo bi isto tako pogrešno da joj se pripisuje velika važnost. Ona se tiče manjine i od svih grehova monaha, po mom mišljenju, nije najgora. To je greh tela koji krši zavet devičanstva, ali koji isto tako može biti i izvor ljubavi. Najopasnija iskušenja koja vrebaju monahe jesu gordost i sumnja, jer ona razjedaju i uništavaju dušu. A duša je ta koju mi treba na ovom mestu da ponovo pronađemo i spasemo''.
Preveo i priredio: Nicodemus
|
- 14:23 -
Komentari (3) -
Isprintaj -
#
14.02.2006., utorak
Tekstovi
ex-cess - 9. februar 2006. u 08.44 (82.208.*)
ima li neko tekstove grupe EX-CESS neka se javi ?
--------------------------------------------------------------------
Basista originalne postave - 9. februar 2006. u 18.45 (*.eunet.yu)
KOMUNJARE (Live 1990. @ Bozidarac)
To su ljudi stoka jedna
Mi srbi smo jako super
Sledeće godine idem u rat
čim ga hrvati i međunarodna
zajednica nametnu
Hoću monarhiju da se zna red
Da Srbija pobedi i to sve
Dole komunisti a živeo pank
Beograd srbija nikad jugoslavija
Ante Markovic ustaša i komunjara
Jedva cekam da se otvore kladionice
za deset godina
Pravoslavlje slobodno da ispovedam
I svi ljudi da pravoslavni budu. oi! Oi!
Srpska dobrovoljacka garda
I Gishka su heroji!
Da pobedimo komunjare i hrvate
Pa da Kralj pank vaspostavi
Nek crnci malo ostave na miru
ovu Srbiju, zemlju ponosnu
Vuk Draskovic jedini je spas
Ravna Gora sustina je panka.
MUSIC AGAINST COMMUNISM, 1990.
|
- 16:00 -
Komentari (7) -
Isprintaj -
#
27.01.2006., petak
UsKliknimo s ljubavlju sve ti telju Saaaavi...
- 10:47 -
Komentari (1) -
Isprintaj -
#
26.01.2006., četvrtak
Jedina i prava
BELA RASA!!!
|
- 00:00 -
Komentari (5) -
Isprintaj -
#
19.11.2005., subota
Nasumicno kusajuci mjaso Isusovo , po receptu moje bake...
... moja crkvena bratija i sestrija, a sve na dan svetih jakomucenika Kozme i Munze-a, bejasmo zaprepasceni spontanim ukazivanjem necega, u cemu su neki videli zvezdu, a neki obrnutu zvezdu, sve u zavisnosti od toga sa koje strane slavske trpeze sedehu. Radi ilustracije, evo i fotografije te prikaze. Jos uvijek ne mogu se oporavit od te transformacije, pa se stoga dvaput u mesecu gospodnjemu molim doktoru, koji mi je prepisao tri brojanice: za smirenije, za raspolozenije, a i za spavanije.
Evo: presudite i sami. a da bi videli prikazu onako kako je mnogi vidijehu u photoshopeu uraditi mirror po gorizontaljnoj osi i tri do 4 Avemarija.
|
- 11:35 -
Komentari (10) -
Isprintaj -
#
|